U XVII veku ljudi su verovali da ove maske mogu da pročiste otrovan vazduh. Kuga je za srednjovekovne ljude bila najstrašnija poznata bolest, koja ubija ljude na veoma surov i bolan način. Ljudima su masovno oticali limfni čvorovi, što je bilo veoma bolno, a koža im je tamnela – i to su samo neki od vidljivih simptoma koji su plašili stanovništvo.

Zloslutnoj atmosferi doprinosili su i tadašnji lekari koji su se ogrtali crnim plaštom i nosili masku sa dugačkim kljunom poput ptičjeg. Razlog zbog kog su nosili ove maske leži u zabludi o poreklu bolesti.

U periodu izbijanja bubonske kuge – pandemije koja se vekovima ponavljala u Evropi – gradovi zahvaćeni bolešću angažovali su lekare protiv kuge. Oni su prepisivali lekove za koje se verovalo da su zaštitna sredstva na osnovu iskustava, ali i obdukcija koje su radili, a izvodili su ih noseći maske.

Početak nošenja ovog kostima vezuje se za Čarlsa de Lormea, lekara koji se brinuo o zdravlju mnogih evropskih vladara tokom XVII veka, uključujući i kralja Luja XIII i Gastona od Orleana, sina Marije de Mediči. Njegova, i “uniforma” drugih lekara, uključivala je kaput, premazan mirisnim voskom, koji je bio povezan sa čizmama, košulju sa nekom vrstom kapuljače, šešir i rukavice od kozje kože. Takođe su nosili i štap kojim su okretali i sklanjali žrtve.

Posebno neobičan bio je način kojim su štitili lice: nosili su masku koja je imala otvor za oči (poput naočara) i dugačak kljun i koja je bila ispunjena parfemom od mešavine biljaka. Maska je imala dve rupe blizu nosnica koje su omogućavale disanje, ali i podnošenje jakog mirisa uz pomoć biljaka kojim su bile premazane ili obložene.

Uzrok kuge je bakterija Yersinia pestis, koja se prenosi sa životinja na ljude ili putem uboda buve, takođe kontaktom sa kontaminiranom tečnošću ili tkivom i kapljičnim putem – odnosno kijanjem i kašljanjem zaraženih osoba. Međutim, tadašnji lekari su verovali da se bolest širi vazduhom – a mera za stepen zatrovanosti je bio neprijatan miris – maizma. Oni su verovali da taj vazduh stvara neravnotežu u telesnim sokovima.

Kako je najdominantniji bio neprijatan miris, oni su verovali da se u njemu krije i uzrok, pa su se od njega štitili jakim parfemima. Osim sopstvene zaštite, verovalo se da jakim mirisima mogu da se “dezinfikuju” područja zaražena kugom.

Lekari su punili svoje maske mešavinom od više od 55 biljaka i drugih komponenti, poput cimeta, mirte i meda. Te mešavine su im bile kao neka vrsta “filtera”. De Lorme je smatrao da dužina kljuna daje dovoljno vremena toj mešavini da “ubije” kugu, pre nego što ona dođe do nosnica.

Čak tri velike kuge su “gutale” ljudske živote pre nego što je uzrok konačno otkriven. Justinijanova kuga je harala od 541. do 750. godine, a koja je dnevno ubijala oko 10 000 ljudi. Crna smrt je između 1334. i 1372. izbrisala trećinu Evropljana i nastavila povremeno da se pojavljuje. Treća je bila pandemija koja je opustošila veći deo Azije između 1894. i 1959. godine.

Na kraju, odeća lekara protiv kuge – kao i njihove metode – nisu imale veliki značaj. “Nažalost”, piše istoričar Frenk M. Snuden, “terapijske strategije tadašnjih lekara veoma su malo uticale na to da produže život, olakšaju patnju ili izleče”.

Ti lekari su možda odmah znali o čemu se radi, ali sve do otkrića bakterija i modernih antibiotika, njihove metode i kostimi nisu mogli da pruže pravu zaštitu od bolesti.

Izvor: National Geographic, 12.03.2020., www.livescience.comhttp://www.livescience.com