Priča o Pepeljugi

Priču je pesnik Đanbatista Basile (Giambattista Basile 1566.-1632.) preradio u Italiji u XVII veku, pre Perouve verzije. Posmrtno objavljivanje Basileove, sada poznate knjige za decu, “Il Pentamerone”, 1634. godine sadržala je priču La Gatta Cenerentola (Mačka Pepeljuga) koja je prepoznata kao prvo evropsko pojavljivanje priče u štampi, mada je, kao i druge Basileove priče, ona već bila poznata u Italiji. Priča je potom prerađena i objavljena u drugim oblicima u Nemačkoj, Rusiji i drugim zemljama.

Brojni savremeni autori tvrde da je priča potekla iz drevnog Egipta i pripisuju je grčkom istoričaru Strabonu (65. g.p.n.e. – 23.g.p.n.e.). Svi ovi pisci ponavljaju u osnovi istu verziju priče – koja nije nimalo slična Strabonovoj – ali im se daje autentičnost citiranjem njega kao njihovog izvora. Ovi pisci čak idu toliko daleko da navode „činjenice“ iz drevne istorije koje podržavaju njihove tvrdnje da se narodna priča zasniva na stvarnim događajima, a neki navode Herodota ili druge drevne izvore kako bi svojim tvrdnjama dali veću težinu.

U stvarnosti, priča koju nastavljaju da predstavljaju kao „egipatsku Pepeljugu“ nema egipatsko poreklo i, u svojoj sadašnjoj verziji, nigde se ne pojavljuje u drevnoj literaturi. Strabonova verzija takozvane „egipatske Pepeljuge“ nema gotovo nijedan od elemenata popularne savremene verzije.

Strabon priča priču u svojoj “Geografiji”, knjiga XVII.33. Strabonov izveštaj je zapravo prilično kratak. Priča kako je tokom putovanja kroz Egipat čuo priču o kurtizani po imenu Rodopij za koju je izgrađena treća piramida u Gizi. Piše: “Oni pričaju čudesnu priču da je, kada se kupala, orao oteo jednu njenu sandalu od slušknje, i odneo je u Memfis. Dok je kralj delio pravdu na otvorenom, orao je, stigavši iznad njegove glave, bacio sandalu u krilo i kralj je, uzbuđen kako lepim oblikom sandale, tako i neobičnošću događaja, poslao svoje ljude na sve strane u zemlju u potrazi za ženom koja je nosila sandalu i kada je pronađena u gradu Naukratis, odvedena je u Memfis i postala je kraljeva žena.

Strabonova priča, za razliku od sadašnje verzije koja mu se pripisuje, ne uključuje zle polusestre koje je progone, nijednog gospodara i nijedan festival. Jedini motiv priče o Pepeljugi je sandala korišćena za pronalaženje žene koja će biti kraljeva supruga. Ptica je takođe jasno identifikovana kao orao koji u Egiptu nije bio poznat tokom većeg dela svoje istorije i nije se pojavio ni u jednoj ikonografiji do dinastije Ptolemej (323.-30. g.p.n.e.), a ni tada ne bi bila ptica izabrana u drevnoj egipatskoj priči.

Oliva Bjupr Miler (Olive Beaupre Miller) je bila spisateljica koja je napustila svoje bavljenje književnošću kada je postala majka. Posvetila se svojoj ćerki Virdžiniji, ali je i dalje bila zainteresovana za pisanje i književnost. Kada nije mogla da pronađe priče pogodne za čitanje svojoj ćerki, odlučila je da napiše svoju. Smatrala je da su priče ispravne ako ispunjavaju tri kriterijuma: morale su biti dobro napisane, dati pozitivnu etičku izjavu i biti u skladu sa razvojnom dobi deteta.

Ona i njen suprug osnovali su izdavačku kuću poznatu kao “Bookhouse for Children” koja je objavljivala vrste priča koje je Miler smatrala prikladnim za mlade umove. Napisala je priču “Rhodopis” (Prva priča o Pepeljugi) za knjigu “Kroz hodnike vila” (Throug Fairy Halls) objavljenu 1920. godine da bi svojoj publici pružila šarmantnu priču za koju je znala da će biti popularna. Miler je sjajno ponovo obnovila kratku Strabonovu priču kao priču o prelepoj egipatskoj devojci čiju pozlaćenu sandalu uzima orao dok se kupa u Nilu. Radnja priče se zatim prebacuje na kralja na svom tronu koji deli pravdu i pokazuje milost farmeru koji nije mogao da plati porez. Kralj je malodušan jer nema ženu i porodicu u momentu kada mu orao iznenada spušta sandalu u krilo. Uzimajući ovo kao znak bogova, on sprovodi nacionalnu potragu za devojkom čija će stopalo odgovarati sandali, ali je ne može pronaći. Kralj je bio očajan jer je verovao da je probao sandalu svakoj ženi. U ovom trenutku se vraća farmer kojeg je ranije poštedeo i kaže kraljevom glavnom pisaru da jedna divna devojka nije probala sandalu. Zatim im kaže gde se Rodopi ujutro kupa i oni odlaze tamo da je pronađu. Rodopino stopalo savršeno pristaje sandali. Ona postaje kraljica Egipta i priča se srećno završava.

Priča je dobro ispričana savršenim tempom, ali to nije drevna egipatska priča. U nekom trenutku između njenog objavljivanja 1920. godine i danas, neko je izmenio, tako da je postala verzija koju možete naći u knjigama.

Verzija ove priče, poznate kao “Egipatska Pepeljuga”, mnoge Strabonove i Milerove elemente pretvara u mnogo složeniju priču. Ovde je Rodopis siromašna robinja, kidnapovana iz Grčke, koja živi u Egiptu u društvu drugih robinja koje se prema njoj loše ophode (zle polusestre iz priče o Pepeljugi). Ona je dobrodušna sa dugogodišnjom patnjom u sebi, komunicira sa životinjama i radi za nežnog gospodara čije je veliko zadovoljstvo dremanje ispod omiljenog drveta dok robovi brinu o njegovom domaćinstvu. Rodopis je prilično graciozna i jednog dana je njen gospodar vidi kako pleše dok radi svoj posao i impresioniran je time kako mu se čini da gotovo klizi po zemlji. On joj poklanja par lepo ukrašenih papuča. Ubrzo nakon toga, kada se pročulo da faraon Amasis održava veliki festival, Rodopis je uzbuđena što će prisustvovati i zamišlja kako pleše u svojim novim papučama. Međutim, druge sluškinje je nikada nisu volele i sada su još ljubomornije što joj je gospodar ukazao takvu naklonost. Oni joj daju još više posla i kažu joj da ne može prisustvovati festivalu dok se sve ne završi. Rodopis je naporno radila kada je primetila kako gospodareva barka isplovljava za svečanost sa ostalim devojkama. Ona peva tužnu pesmu koja je uznemirila obližnjeg nilskog konja koji je vodom iz Nila poprskao i pokvasio joj papuče. Rodopis ih stavlja na obližnju stenu da se osuše kada je veliki orao (ponekad se kaže da je sokol ili jastreb) doleteo i uzeo jednu u svoje kandže. Devojka je izbezumljena zbog gubitka, ali papuču koja joj je ostala, stavlja sebi u haljinu, na čuvanje i vraća se poslu. Na festivalu, Amasis sedi na svom tronu, dosađujući se i očajavajući što nema ženu, kada mu ptica spusti papuču u krilo. Prepoznaje da je to znak boga Horusa i kojoj god devojačkoj nozi pristane papuča, postaće njegova kraljica. Svaka žena na festivalu je isprobala papuču, ali nijednoj nije odgovarala. Amasis, poput princa iz bajke o Pepeljugi, zatim putuje kroz svoje kraljevstvo u potrazi za devojkom čije će stopalo stati u papuču. Napokon pronalazi Rodopis kojoj ne samo da pristaje papuča već i izvlači drugu papuču iz svoje haljine. Priča se završava tako što Rodopi postaje kraljica.

Ova verzija priče je očigledno, razvijena iz Milerove verzije. To ne znači da Strabonova priča nije imala nikakve veze sa kasnijim razvojem priče o Pepeljugi. Možda je taj jedan detalj kralja koji koristi sandalu kako bi pronašao svoju kraljicu inspirisao prvog nepoznatog pisca priče. Nije da je Strabon na bilo koji način bio opskurni pisac. Kasnije, u rukama maštovitog autora poput Olive Bjupr Miler, Strabonova priča oživljava i daleko je ubedljivija od originala. Ne može se, međutim, tvrditi da je verzija koja je trenutno toliko popularna ranoegipatska verzija Pepeljuge niti da ju je Strabon prvi put zapisao.

Izvor: World History Encyclopedia, 2017.https://www.worldhistory.org/article/1038/the-egyptian-cinderella-story-debunked.