Za mnoge savremene istoričare Lukrecija je bila mitološka figura (Joshel, 2008, str. 113). Uprkos ovom verovanju, o njenom postojanju pišuTit Livije u “Istoriji Rima” i i Dionisije iz Halikarnasa u “Rimskim starinama” IV knjiga, sugerišući da je njena priča stvarna uprkos mogućnosti da bude preuveličana. Priča o njenom silovanju razlikuje se u svakoj priči.
Tit Livije nam priča priču u svojoj “Istoriji Rima” o ovom događaju koji se desio u poslednjim danima Rima kao monarhije.
Grupa mladih Rimljana tokom opsade grada Ardeje se napila i razmetala se pričama i opkladama čija žena je najbolja. Jedan od njih, Lukrecije Tarkvinije Kolatin je predložio da jednostavno odjašu kući i iznenada obiđu svoje žene. Dok su ostale žene zaticali kako se zabavljaju u odsustu muževa, Lukrecija, Kolatinova žena, je radila upravo ono što se od nje i očekivalo, sedela je za razbojem u društvu svojih sluškinja. Kada su došli nezvani gosti, ponudila ih je večerom. Tokom večeri, Sekst Tarkvinije je osetio nalet neodoljive strasti prema Lukreciji pa je nekoliko dana kasnije, ponovo odjahao kod nje. Ovaj put sam. I tada je bio lepo dočekan ali je ovog puta on pod pretnjom nožem, tražio od Lukrecije da spava sa njim. Kako pretnja nije uspela, Tarkvinije je zaigrao na kartu gubitka njene čast: zapretio je da će ubiti i nju i njenog roba (vidi se na Ticijanovoj slici kako viri sakriven iza zavese) kako bi izgledalo da je uhvaćena u sramnom činu preljube. Lukrecija je na tu pretnju popustila. Nakon nemilog događaja pozvala je svog muža i oca, ispričala im šta se desilo i ubila se. Nad njenim mrtvim telom, porodica se zaklela da će je osvetiti.
Nakon toga, Lukrecijina porodica okupila je istomišljenike i proterala Lucija Tarkvinija Oholog, poslednjeg rimskog kralja, oca silovatelja Tarkvinija. Tada započinje novi period u istoriji Rima. Osnovana je Republika.
U doba renesanse je bilo uvreženo mišljenje da ova priča nije o silovanju žene, već o građanskoj i porodičnoj časti. Telo Lukrecije bilo je simbol domovine koju je opljačkao despotski tiranin. Priča o Lukreciji je ostavila snažan utisak na mnoge slikare. Teme koje su ih intirgirale su bile Lukrecijino silovanje i sam čin njenog samoubistva.
Za mene, najvažniji slikar koji je bio inspirisan ovom temom je Ticijan.
On je želeo ovom slikom da uokviri svoj dugogodišnji umetnički staž. Tako je napisao svom pokrovitelju Filipu II Španskom 1568. godine. Ticijan je imao više od 80 godina kada su Tarkvinije i Lukrecija završeni, što čini samu vitalnost dela još značajnijom. Jer ovo nije delo krhkog starca, već energičnog pripovedača, vizualnog pesnika na vrhuncu svojih moći.
Uznemirujuća kombinacija nasilja i lepote čine je izuzetno pokretnom i privlačnom slikom.
Lice Lukrecije izražava užas a na obrazu joj blistaju suze. Određeni hrišćanski pisci osudili su Lukreciju jer je dozvolila da je siluju. Ticijan deluje nedvosmisleno u vezi sa njenom nevinošću. Ticijanova Lukrecija je naglašeno sladostrasna i ranjiva. Plavokosa i ukrašeno draguljima, njeno telo je jednako mekano i senzualno kao Venerino. Nameće se pitanje da li je gledalac na neki način umešan u zločin, poput figure koja gleda iza zavese, nesposobna ili nevoljna da učini bilo šta i da interveniše? Tarkvinija Ticijan oblači u razne vruće crvene boje da bi naglasio njegovu seksualnu vatrenost – pogledajte njegove grimizne čarape, grimizne pantalone, crvene pruge na pojasu, crvenkastu bradu i kosu . Čak su i senke bačene na zelenu izraženo crvene. A oko mu izgleda intenzivno belo naspram njegovog zasenjenog lica.
Pored Ticijana, istaći ću slikarku Artemisiju Đentileši (Artemisia Gentileschi). Ćerka slikara koja je postala, verovatno, najbolji naslednik Karavađa (Caravaggia). Artemisija je takođe bila silovana od strane svog učitelja (Tassi). Nikada se nije plašila da se bavi tako izazovnim i emotivnim temama, veruje se da je naslikala nekoliko verzija Lukrecije.
Ona dočarava Lukreciju sa neurednim ogrtačima, kako sedi i kako gleda gore. Lice joj je zgrčeno, čelo naborano. Ona nema nijedan fini nakit koji bi se mogao očekivati, a njena odeća je predstavljena tkaninom tamnocrvene boje kao sleđena krv. Drži bodež u levoj ruci sa oštricom usmerenom u vazduh, ali gotovo skrivenom u okolnom mraku. Desnom rukom se hvata za levu dojku odozdo, gurajući je prema gore kao da želi da otvori put sečivu. Slikom je uhvaćen poslednji momenat Lukrecijonog života.
Izvor: www.fitzmuseum.cam.ac.ukhttps://fitzmuseum.cam.ac.uk/objects-and-artworks/highlights/914