Recimo da želiš da postaneš papa, poglavar karoličke crkve i pastir za 1 bilion vernika. Koje uslove moraš da ispuniš za ovaj uzvišen položaj:
Tehnički izgleda izvodljivo da katolički vernik, koji redovno ide u crkvu postane papa ali to se nije, u suštini, desilo nikada jer postati papa nije isto kao postati predsednik. Ne možeš se samo tako kandidovati. Izbor pape je unutrašnji posao crkve i ljudi koji su zaduženi za izbor, zovu se kardinali, i dok u teoriji mogu da izaberu bilo kog katolika za papu, u praksi oni više vole da izdignu jednog od njih samih. Poslednji put je za papu izabran neko ko nije bio kardinal pre više stotina godina. Dakle, iako to nije službeni zahtev, to je nezvanično zvaničan zahtev. Dakle, da bi postao papa moraš da budeš kardinal a da bi to postigao treba da počneš da se penješ “katoličkim poslovnim merdevinama”:
Korak 1. postani sveštenik
Za razliku od nekih crkava gde možeš jednostavno da popuniš online forumlar i puf, zaređen si, katolička crkva ozbiljno shvata čin postanka sveštenika. Potrebno ti je dosta obrazovanja, obično fakultetska diploma, kanije master. Uz obrazovanje moraš biti:
Ukoliko imaš na umu ove zahteve i radiš za crkvu, tada možeš zvanično da budeš postavljen za sveštenika što u suštini znači da vodiš neku katoličku crkvu ili da radiš sa nekim sveštenikom koji to već radi. Ali, ti želiš da nepreduješ i zato moraš da uzmeš posao čoveka koji te je postavio za sveštenika!
To je korak 2 – postani biskup
To je daleko manje brojnija grupa. Dok ima oko 400.000 katoličkih sveštenika diljem sveta, ima samo 5.000 biskupa. Dok sveštenici dobijaju crkve, biskupi dobijaju katedrale odakle nadgledaju izvestan broj lokalnih crkava. Da bi napredovao u karijeri, moraš da sačekaš da biskup u tvojoj blizini ode u penziju kada napuni 75 godina ili da umre i tako oslobodi mesto za tebe. Ali ne možeš samo da se prijaviš, jer postoji tajna lista potencijalnih biskupa koja se zanavlja svake tri godine i tu je zapisano ko u tvom rejonu može da bude adekavatna zamena za postojeće biskupe. Da bi bio na toj listi, pored očiglednog zahteva da moraš da budeš pobožan čovek, treba da:
-imaš bar 35 godina i da si prethodno bio sveštenik bar 5 godina
-da imaš doktorat iz teologije.
Pretpostavljajući da si ti sve ovo, tvoje ime može, a i ne mora biti na tajnoj listi.
Lokalni biskup zatim daje tu listu papinom ambasadoru za tvoju zemlju, poznatom kao nuncio. Nuncio izabere tri sveštenika sa liste, izvrši temeljno istraživanje o njima, vodi intervjue i izabere jednog za koga misli da je najbolji. Ali tu nije kraj jer nuncio šalje izveštaj u Vatikan i Kongres biskupa razmatra potencijalne članove iz celog sveta. Ako se Kongresu ne sviđa ni jedan od tri ponuđena kandidata, može da kaže nunciu da krene sve iz početka: da se vrati na listu i izabere druga tri kandidata, da radi još istraživanja, intervjua, šalje rezultate… Kada je Kongres sretan sa jednim kandidatom koje nuncio šalje, to ime se šalje papi koji takođe može da odbije kandidata i da se proces ponovo vrati na početak. Ne treba da bude iznenađujuće da od momenta pojave upražnjenog mesta do momenta stupanja sledećeg biskupa prođu meseci, a ponekad i godine.
Pretpostavimo da je biskup iz tvog okruženja umro ili se penzionisao u pravo vreme i da si ti na tajnoj listi dobrih sveštenika i da nuncio izabrao tebe i da si prošao kroz njegov intervju, i da te je Kongres odobrio i da papa nije stavio veto na tebe…i puf….sada si ti biskup! Ali još uvek nisi na vrhu!
Pretposlednja prepreka je korak br. 3 – postani kardinal!
Uprkos otmenom imenu i elegantnoj crvenoj odeći, kardinali nisu šefovi biskupima. Oni su biskupi samo sa dodatnom titulom i dodatnim odgovornostima. Najznačajnija uloga im je da izaberu novog papu. Jedini način da postaneš kardinal je da te trenutni papa imenuje za jednog od kardinala. Od 5.000 biskupa, samo je 200 kardinala.
Recimo da tvoja ambicija nije ostala neprimećena i da te papa imenuje za kardinala. Sada je vreme da započnemo igru čekanja-da papa umre ili da ode u penziju, s tim da je smrt znatno verovatnija da se desi (97% umrlih, 3% penzionisanih). Kada se to desi, kardinali starosti do 80 godina se dovedu u Vatikan gde bivaju izolovani od spoljnog sveta, po svoj prilici tako što im oduzimaju mobile telefone i tablete i golubove pismonoše. Kada su konačno izdvojeni, izbor pape može da počne. Ovaj izbor nikada nije uvek potpuno isti jer bivši papa ostavlja uputstva kako želi da njegov naslednik bude izabran, ali generalno funkcioniše na ovaj način: četiri puta na dan kardinali odlaze u Sikstinsku kapelu da glasaju. Da postaneš papa moraš dobiti 2/3 glasova. Kod izbora kardinali nisu brzopleti i ne dižu samo ruku automatski i ne koriste savremene načine glasanja već umesto toga, stojeći ispred oltara izgovaraju dugačku latinsku frazu i ispisuju jedno ime na parčetu papira. Kada svi kardinali učine isti postupak, glasovi se broje a zatim se ti papiri spale. Zato vidimo kod TV prenosa za izbor pape da kamera zumira odžak i ako je dim koji izlazi iz dimnjaka crn, papa nije izabran.
2/3glasova i zamorno i sporo glasanje je razlog zašto izbor za papu traje toliko dugo. Obično, 2 nedelje glasanja, 4 puta na dan, 6 dana u nedelji (1 dan nedeljno je za molitvu). Rekord je bio tri godine.
Pretpostavimo da si uspeo da dobiješ glasove prijatelja kardinala, ostala ti je poslednja prepreka a to je da izabereš sebi ime. Ne postoji formalno pravilo i možeš da se nazoveš kao hoćeš ali po tradiciji se uzima ime nekog prethodnog pape. Kada se izabere papa, konačni glasački listići se pale čisti, neispisani i prave beli dim koji oglašava svetu da je novi papa izabran. Habemus Papam! To je obajava na latinskom koja znači “Imamo papu!” i nju izriče kardinal sa balkona bazilike Svetog Petra.
Da zaključimo, put karijere je sledeći: budi rođen u pravoj polovini populacije, postani jedan od bilion katolika, zatim jedan od 400.000 sveštenika, zatim jedan od 5.000 biskupa, onda jedan od 200 kardinala, sačekaj da trenutni papa umre ili ode u penziju i ubedi 2/3 kardinala da te izaberu za jednog jedinog papu.
